Pomračenje na čitavom nebu

Prvi put o pomračenju i poslednji put o '99-oj

Divno je kad vam stan gleda na jug. Ne samo što je čitavog dana predivno svetlo, već možete da posmatrate spektakularan fenomen kakav je pomračenje Sunca baš sa svog prozora, dok pijete kafu. Nedovoljno pripremljeni, imali smo samo dva kartončića za projekciju i ofucani rentgenski snimak. Svaki kratki trenutak čkiljenja kroz njegov najtamniji deo bio je vredan oftamološkog rizika.

Čak i kada nam je nebeska mehanika pomračenje poznata, pogled na to kako se centru našeg planetarnog sistema udubljuje čelo i rastu roščići u sebi nosi nešto magično, tračak mistike što vas tera da gledate opet i opet i opet. Makar i kao projekciju, samo malu svetlu tačkicu na papiru.

Ono što je makar jednako lepo kao sama Sunčeva eklipsa jeste specifična svetlost koju pomračeno Sunce baca na Zemlju. Drugačije je, neobično; zbog njega je ovo prolećno prepodne imalo je senke popodneva, ili ranog letnjeg jutra. Jake, izdužene senke, koje izvrgavaju poruzi kazaljke časovnika i čine ih budalastim, makar na par sati. A nama je dopušteno postojimo i divimo se tom neskladu između znanog i viđenog.

It's a total eclipse
It's a total eclipse of the sun
Can't come to grips with the total eclipse
Just a slip of the lips and you're done

Te senke su ono što mi je ostalo u sećanju kada sam uspela da izvirim iza spuštenih roletni leta 1999. godine. S obzirom da je pomračenje bilo još izraženije, efekat je bio dramatičniji, a svetlost je bila drugačije temperature, još žuća. Taj trenutak ostao je sve ove godine sa mnom, u tako jakom sećanju, verovatno i zbog toga što je bio ukraden – posle samo dve-tri čula sam vrisak „DA LI SI NORMALNA SKLANJAJ SE OD PROZORA!!!!!“. Roletne (sreća platnene) bile su spuštene u čitavom stanu; o izlaženju na tu potencijalno smrtonosnu radijaciju nije moglo biti ni pomena. Samo je TV nepomračeno sijao tokom čitavog dana – mama je procenila da će biti potrebno da iznajmi čak četiri filma iz video-kluba da bi dete držala podalje od iskušenja posmatranja ozloglašene pojave. Nije imala neke posebne teorije o tome zašto je pomračeno sunce gore od nepomračenog. Načula je svašta i prosto se vodila principom „što je sigurno, sigurno je“. Ja, s druge strane, za sve godine listanja enciklopedija i gledanja naučno-popularnih emisija, nikada nisam otkrila ni jednu ideju o ubitačnosti pomračenja. Nisam verovala da bi bilo šta loše moglo da mi se dogodi. Ali imala sam 11 godina i nisam mogla protiv roditeljkine volje. A uostalom, bilo je nešto zabavno u celom tom bunkiranju, kao da se igramo da smo u opasnosti kada smo u stvari smo potpuno bezbedni. Za razliku od par meseci ranije, kada opasnost apsolutno nije bila izmišljena igrarija.

Moja mama je bila jedna od osoba koje su podlegle masovnoj, medijski indukovanoj histeriji, za koju je povod bilo pomračenje na našem, bombardovanjem „načetom“ nebu, 1999. godine. Tokom poslednjih 15 godina, uspomena na tu paniku upotrebljavana je i zloupotrebljavana: da se dokaže kako smo glupi, neuki, necivilizovani. Kad god je trebalo posrati se sebi po glavi, čuveno pomračenje 99e bilo je verni sluga. Naravno, onaj ko ga je upotrebljavao time je dokazivao da je on bolji i pametniji, iznad raje, izuzetak. Možda izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali izuzetak je izuzetak.

Iako bi trebalo uzeti u obzir što više postojećih varijabli da bi zaključak bio validan, i danas se retko ko se osvrće na opšte mentalno stanje nacije i kontekst u kome je "kontroverzno" pomračenje nastupilo.

Recimo, sitnica, ali baš tog proleća nebo je iznenada postalo preteće – bombardovani smo, 78 dana uzastopce. Kada je bombardovanje već bilo najavljeno i neminovno, malo ko se osećao kao da je stvarno. Sećam se kako 23. marta prepodne sa drugaricom iz zgrade komentarišem. „Kako je čudno. Sad se igramo i sve je normalno, a uveče počinje rat“. Zakazano, najavljeno, kao film u TV programu. Uprkos nadrealnom osećaju, ubrzo su nastupile realne posledice. Probijanja zvučnog zida, detonacije, polupani prozori, večiti strah i rupe od gelera, srušene zgrade i mostovi, izgubljeni životi, njih 2500. Medijska mašinerija ne prestaje da trubi o tome kako ćemo pobediti NATO, podsmeva se i sprda dok civili ginu. U logističkim centrima NATO-a sigurno nije bilo svečano i žalosno kada su „greškom“ pogođene civilne mete. Odnos Pakta prema našim žrtvama mogao bi da se oslika ako malo preradimo pesmicu Duška Radovića: „Namerno smo gađali televiziju, slučajno smo pobili zaposlene. Nije krivo namerno, krivo je slučajno“.

Iako iz kakvih god perveznih razloga volimo da mislimo da je žena koja je u kameru rekla „Fak ju Klintone, pobedićemo!“ zaista verovala u to, realno su svi, pa čak i mi desetogodišnjaci, znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela. Kasnije nam je postalo jasno da bitka zapravo nije ni postojala. Da smo se zatekli tu, kao zamorci ogleda koji je promenio istoriju ratovanja i kao zamorci lične sujete jednog vlastodršca. Uklješteni i obespravljeni, danima smo nagađali kada će potpisati. Jedino je on mogao da nam se smiluje, jer je s druge strane bilo nešto bezlično, ogromno i (ironično) nemilosrdno.

Mislila sam da nemam posebne traume od bombardovanja, a onda sam se sasvim slučajno zatekla u Muzeju primenjene umetnosti dok su vojni akademci „polagali ispite“, baš iznad centra grada. Grč svih mojih mišića i panika koja je narasla dok sam slušala nevidljive mi avione kako fijuču iznad naših glava podsetila me je na sopstvene emotivne ožiljke. Ništa mi nije bilo prijatnije ni tokom proba za vojnu paradu; i uvek mi je neprijatno kada jako grmi. Deca su žilava, život teži da opstane, ali ne bez posledica.

Bilo je ljudi koji su zaista izgubili svoje voljene u toku bombardovanja, kojima su razorene kuće, koji su stradali i pretrpeli mnogo više nego moja porodica i ja. Mi smo zaista imali sreće da se sve ostane na probijanjima zvučnog zida iznad naših glava (posle čega bi se oglasila „šizela“), bezbedno dalekim detonacijama i PVO „koncertima“.

Zaista mi je drago zbog vas ako još niste bili rođeni, ili ako niste bili u Srbiji proleća 1999. i ako ste se vratili za pomračenje, taman da konstatujete koliko smo svi retardirani. Onaj ko nije bio uronjen u psihozu modernog ratovanja, opravdano ne može da pretpostavi o čemu se radi. Napad sa neba je tako pogodno tle za paranoju. Neprijatelj je nevidljiv. Čujete sirenu, možda probijanje zvučnog zida, a onda ništa. Prvi sledeći znak njegovog postojanja je ono što je digao u vazduh i razneo u komadiće. Da li će to biti blizu vas ili ne? Uključujete tranzistor. Osećate strah, neizvesnost, nemoć. A za njega gore, vi ste u najboljem slučaju mrljica na ekranu, a u najgorem - kolateralna šteta. Jedino što možete je da se molite da mu je matematika dobra, a koordinate prave.

Sa potpisom i krajem došlo je olakšanje, jer nam se makar činilo da se život normalno nastavlja tamo gde je stao. Bar nam tomahavci više nisu visili (hiljadama metara) nad glavom. Ali zemlja je razorena, ljudi su razoreni. Režim takođe, ali to nije želeo da prizna. „Nema odmora dok traje obnova“, mantrao je, ali na ruševinama je ojačala opozicija, negodovanje naroda postajalo je glasnije od „Dnevnika“. Kraj je na vidiku, svi su to znali, kao što su znali i ishod bombardovanja. Narodna mudrost.

U takvom trenutku, pomračenje Sunca režimu dolazi kao očajnička slamka spasa, da se makar još na trenutak misli ljudi vrate na neprijatelja na nebu. Mediji prave paniku puštajući sumnjive ljude da pričaju gluposti u udarnim terminima i na naslovnim stranama. Sve to se činilo haotično, ali zapravo nije bilo. Prosečnom post-bombardovnom - izolovanom, psihički slomljenom i naplašenom čoveku - bilo je teško da se odupre glasinama o zračenju i slepilu koje su ga orkestrirano zasipale sa raznih strana. Pogotovo kada on, u onom prethodnom režimu, nije imao motivaciju da bilo šta samostalno i sebe radi uči, saznaje, gradi kritičko mišljenje. Ipak, fakultet se završavao da bi se dobila diploma koja je vodila sigurnom državnom poslu, a za kritičko mišljenje išlo se na robiju.

Uostalom, do pre par meseci, prazne ulice i odlazak u sklonište bili su svakodnevica.

Zaista, verujem da nekome ko nije odavde ili nije bio tu, ko je propustio nastajanje opisanog, sve to može da deluje suludo. I jeste suludo, samo što nije palo s neba. Još su posledice bile daleko manje strašne nego uzroci. Ali neko ko je bio tu, bio svedok i sapatnik, a onda izabrao da se „uzidgne“ i iskoristi psihozu da bi se podsmevao „gluposti“ jednog u svakom smislu pregaženog naroda, nije neobavešten. On ili pati od neke forme poremećaja empatije, ili je, prosto, skot.

Svima nam je bilo bizarno i smešno neposredno posle, ali s godinama stvari se sležu i promalja se šira slika, barem bi trebalo. Sprdati se 1999-om deceniju i po kasnije približno je sprdnji sa panikom psihotičara, koji je proveo mesece u izolovanoj ustanovi u kojoj su ga maltretirali i tukli, a onda se izašavši našao u ubeđenju da svi oko njega žele da ga povrede. A ismevati njega ne bi bilo ni lepo, ni politički korektno, zar ne?

Ipak, uprkos svemu, stvari nisu bile potpuno pomračene čak ni '99-e. Preduzetnički duh je odjednom uzleteo – prodavale su se one smešne kartonske naočari za posmatranje pomračenja. Sećate se, one nacrtanim Suncem, što vickasto nosi cvikere za sunce. Iako su ulice bile puste, posmatrali su ljudi i tada – kroz te sklepane naočari, kroz rentgenske snimke, kroz maske za varenje. Moja baba je bila odvažna, pa je čkiljila bez zaštite (pretpostavljam da joj nije bio prvi put u životu). Danas je komšinica-Voždovčanka evocirala kako je kod nje u kraju skoro ceo komšiluk izašao na krov zgrade da gleda.

A ja, koja sam bila prinuđena da taj dan provedem iza roletni, danas sam napokon imala slobodu da posmatram do mile volje, koliko dobrobit očiju dozvoljava. Danas je drugačiji trenutak nego pre 16 godina. I danas smo gaženi, živimo u novoj diktaturi, ali trenutno nema neposredne opasnosti sa neba po naše živote, pa su ljudi nešto opušteniji. Zabrinjavajući broj medija i dalje živi od histerije – od Kurira, preko Alo! i B92, do E-novina - ali današnja eklipsa bila je sasvim pristojno objašnjena i pokrivena. Ljudi se opušteno šetaju između svojih dnevnih obaveza, klinci na terenčetu pitaju jedni druge ko je gledao pomračenje i kako. Vračarski plato bio je pun ljudi koji su došli na organizovano posmatranje.

foto: Marija Gajić

Sve u svemu, 20. marta 2015, tri dana od šesnaeste godišnjice bombardovanja, doživeli smo i kvantitativno i kvalitativno uspešno, entuzijastično ispraćeno pomračenje Sunca. Nebo je bilo vedro i čitavo.

Da li sada napokon možemo da pustimo 1999. da počiva u miru?

Ja mogu, i hoću.

Ali sve i da hoću, ne mogu da je zaboravim.

'Ah' says everyone
just as the birds are silent
with surprise

All I really, really, really want to see
is a total eclipse of the Sun 

"Strašne i ljubavne" pesme

 Vrlo lično viđenje Jarboe i Helen Money sinoć u „Gradu“

Hladno i vlažno veče. Bespotrebno nadobudni šanker. Žamor, lica poznata i nepoznata. Drago društvo, čudne priče, crni čaj sa rumom. Predkoncertno treperenje.

Tačno na vreme, svoj deo nastupa započela je Helen Money. Objasnila je tok nastupa i zahvalila se publici i organizatoru na prilici da svira ovde. Dok pravi prve pokrete gudalom i proizvodi prve zvuke, pušta da joj kosa padne preko lica; kao da namerno izostavlja svoj lik sa scene da bi skrenula pažnju na priče koje svira. 

Iako se njen reperotar sastoji od zaista različitih pesama – od minimalističkih, sa violončelom koji prati sopstveni diskretni loop, do onih u koje se uključuju nasnimljeni gromki metaloidni bubnjevi – većina kompozicija ima specifičnu strukturu, naraciju. Kao kada se u izvornim bajkama posle kratkog uvoda dogodi tragedija koja preokreće tok priče, melodija koja se pojavljuje na početku pesme ubrzo se ruši pod naletom distorzije. Tu počinje njena borba da pobegne disonanci koja je u notu prati i sve je jača i glasnija; na trenutak se čini da osluškujemo borbu na život i smrt između grabljivice i plena. Distortirani i disonantni duboki tonovi oslikavaju odjek urušavanja čoveka. Njegovog pada, koji može doneti pogrešan korak, zla kob, kriza ili jedan pogled. Sve to je jedno; lični padovi i biblijski Pad su jedno, kao što su jedinstveni svi intenzivni tonovi Heleninog gudanja.

Ipak, harmonija pokušava da preživi i pobegne, kao što i u najvećoj ljudskoj tami tračak svetlosti tinja i pokušava da se probije iz čoveka, da prevagne. A makar u Heleninim kompozicijama, ta agonija borbe je ono najlepše.

Posle 40ak minuta, pozdravljena gromkim aplauzom, na scenu je kročila i Jarboe.

***

I dalje ne mogu to sebi potpuno da objasnim, ali činjenica je da sam do pre bukvalno nedelju dana ignorisala Jarboe i njeno samostalno stvaralaštvo posle Swansa. Iako pre njenog dolaska u Swanse oni za mene praktično ne postoje; iako su mi omiljeni albumi oni na kojima ona ima veoma ozbiljan udeo, a neke od omiljenih pesama upravo one u njenom izvođenju. Uprkos tome što sam mesecima znala da dolazi, nisam čak ni blagovremeno preslušala EPsa Helen Money, koji su promovisale na ovoj turneji. Uprkos tome što obožavam violončelo.

Sve to uopšte, uopšte nije ličilo na mene. Nešto nije bilo u redu, nešto dublje.

Moje neobično ponašanje bilo je zapravo ostatak davno usvojenog pogleda na svet i dugocarujućih strahova. Plašile su me žene kao što je Jarboe, ili ono što sam zamislila da ona jeste. Plašila me je njihova razuzdana kosa i njihova sposobnost da urlaju. Žene poput nje su me napadale u snovima, ili možda čak i gore - tlačile, ponižavale, figurativno štrojile muške snevne figure, na čijoj je strani moj sanjački ego uvek bio.

Jarboe svojom pojavom i načinom pevanja prosto budi sliku arhetipa mračne, senovite strane ženskosti, kako je Jung to definsao, „ljubavne i strašne majke“. Povezana sa zemljom i misterijom stvaranja, strastvena ali preka, roditeljka i uništiteljka. I sam Michael Gira je svojevremeno prepoznao taj aspekt svoje tadašnje partnerke: u jednom davnom intervjuu, komentarišući naziv albuma The Great Annihilator i pesmu Mother/Father, Gira kaže: „Sort of idealized her (Jarboe) as a sort of archetype whenever I write words for her to sing. I look at her as this creative Mother and destructive force“.

Jedini način da pripitomim ono što je za mene Jarboe predstavljala (i tako nezastrašeno uživam u njenim Swans pesmama) bio je da je doživim kao puko oruđe u Girinim rukama. Tako je bila „pod kontrolom“.

Sada mi je teško da oprostim sebi zbog toga. Ali na moju neizmernu radost, na vreme sam preslušala fantastični EP, sa jednom od najlepših i najdelikatnijih pesama od svih koje sam u poslednje vreme čula – Truth. U narednim danima, put ka beogradskom nastupu se sudbonosno otvorio.

***

U prve tonove Istine, kojom je otpočela svoj nastup, Jarboe ulazi pomalo stidljivo, ranjivo čak, kao da je slučajno nabasala na sopstvenu bolnu pesmu. Međutim, njene bose noge brzo uspostavljaju sigurnu vezu sa tlom i njen pogled, ruke i glas se podižu. Glas koji se probija do srži kostiju. Taj glas.

Ni među ljudima ni među bogovima stvari nisu proste i jednodimenzionalne. Upravo kroz prve dve, nežnije numere, spoznajem onu stranu Jarboe za koju sam bila slepa sve ove godine: kreativnu, ljubavnu ženu. Dok osećajno i ganuto peva pesmu svom ocu („A Song for My Father“), sa pogledom uzdignutim ka nebu i vetru koji tamo prebiva, ona mnogo podseća na mudru i časnu Atinu, rođenu iz glave svog oca Zevsa, nego na Kali koja glave odseca (a ako poslušate ovaj intervju, svhatićete da je ta asocijacija nije tako besmislena kao što na prvi pogled može da deluje).

Za razliku od diskretne Helen Money, sama Džarboina pojava je priča za sebe. Njeno telo govori skoro koliko i njen glas. Čini se kao da je njeno rano klasično (opersko) muzičko obrazovanje u zrelosti dobilo svoje mesto, što se vidi kroz dozu teatralnosti njenom nastupu. No ključna razlika u odnosu na klasični teatar je to što ona svoje nastupe nije naučila da glumi; ona ih provodi iz sebe, živi i oživljava ih, iznutra ka spolja.

U stvari, nije baš zahvalno odvojeno analizirati njenu pojavu i njen glas, jer Jarboe i njen glas su jedno. Neverovatno je koliko moćno zvuči i posle tri nedelje naporne turneje. U nastupu je postojala određena gradacija, pa su prve dve nežne i tihe pesme pratile one nešto energičnije, da bi kulminacija prirodno došla sa krajem i pomenutom pesmom Swansa - Mother/Father. Tada se Glas u istom trenutku uzdigao do Meseca i spustio do same užarene utrobe Zemlje, slikajući vezu između rađanja i stvaranja o kojoj je govorio Gira. To što se Jarboe „ne kida“ kroz čitavu pesmu kao u mladosti na albumu, daje izvođenju još veću moć, jer iz svakog tišeg-nego-što-ga-znamo glasa izbija subliminalna energija. U trenutku kada je poslednje „Ride!“ doslovce izurlalo iz njenog grla, osetila sam širenje i bol, istinu da je grudni koš čoveka previše mali za sve ono što sadrži.

Helen i Jarboe su savršen par na sceni. Pogrešno bi bilo pomisliti da Džarboina pojava Helen čini neprimetnom. Njen violončelo je bilo ključni sastojak svake izvedene pesme koliko i Džarboin glas i teško da mogu da zamislim savršeniju saradnju od ove. Retka je i dragocena takva sinergija, kao što je i prilika da budete uvučeni u nju, kao i da mnoge zaboravljene, senovite stvari budu izvučene iz duše.

***

Moram da pohvalim i odličnu organizaciju koncerta. Jer doživljaj ne bi bio ni blizu ovakav da nije organizovano sedenje u galeriji, kao što su u prošlosti dokazali razni nastupi tihih izvođača u donjoj sali. Sedeći koncerti uteruju pristojnost u ljude. Više im nije tako privlačno da čavrljaju, u mraku je teško čak i smotati pljugu, a vrlo lako razbiti čašu. Pun pogodak za sve koji su zapravo došli da slušaju koncert. Oni koji su hteli da izbleje i tako se verovatno nisu pojavili. Na sve to još dodajte tačnu satnicu i pristojan zvuk. Šta čovek više da poželi. Istina je da je koncert bio kratak, ali kao što je već drugi autor primetio, možda bi teško bilo izdržati više. Naboj i intenzitet se ne mere minutima, već svakim grčem mišića i svakim bljeskom ljubavi strašne.

A ja sam, zahvaljujući otkrivanju i raskrinkavanju sebe, nanovo otkrila i Jarboe, da bi mi ona zajedno sa Helen, sinoć pomogla da još dublje shvatim i osetim sve i nas. Hvala joj na tome.

Krug se zatvorio.

Preporuke za čitanje dok slušate Helen i Jarboe:

- K.G. Jung, „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, Atos, 2003.

- Marion Woodman, „Porok savršenosti“, Fedon, 2010.

(foto: Nemanja Stojanović - KC Grad)